Obeležavanje 72. godišnjice Novembarske revolucije (1. novembar 1954)

Dok Alžir ponosno i dostojanstveno obeležava 72. godišnjicu izbijanja slavne Novembarske revolucije, prelomnog trenutka u svojoj istoriji, mi s dubokim poštovanjem i poniznošću stojimo pred dušama naših čestitih šehida, koji su ispisali izuzetan ep žrtve i samopregora. Ovo je istorijska prilika da se osvrnemo na tok nacionalnog oslobođenja, tokom kojeg se alžirski narod, crpeći svu svoju snagu i nepokolebljivu odlučnost, suprotstavio nemilosrdnom francuskom naseljeničkom kolonijalnom režimu kako bi povratio svoju slobodu i suverenitet, ma koliko to koštalo.

U toj revoluciji alžirski narod podneo je ogromne žrtve, s neizmernom velikodušnošću, da bi povratio otetu zemlju i istrgao svoju nezavisnost, odbacujući sve pokušaje da mu se oduzme identitet i zatru temelji njegove civilizacije.

Slavna Novembarska revolucija bila je kulminacija decenija narodnog otpora širom naše voljene domovine. Među njima su otpor koji je predvodio emir Abdelkader, otpor Ahmed-bega, ustanak u Zaatchi, otpor šeika Boubeghle, otpor Lalle Fatme N’Soumer, bune koje su predvodili šeik El Mokrani i šeik El Haddad, otpor šeika Bouamame i drugi. Ona je takođe krunisala borbe nacionalnog pokreta koji je, nakon mnogih godina u kojima se mirna borba pokazala uzaludnom, shvatio neizbežnost oružanog otpora, naročito nakon masakra 8. maja 1945.

Tog dana odjeknuo je glas slobodnih, objavljujući početak oslobodilačke revolucije. Alžirski narod, u svoj svojoj raznolikosti, iz svih slojeva društva i svih krajeva, odazvao se pozivu Proglasa od 1. novembra. Svaki deo zemlje se podigao, žrtvujući život i sve što je imao pod zastavom Fronta nacionalnog oslobođenja i Armije nacionalnog oslobođenja, odazivajući se plemenitom pozivu na oružanu borbu s nepokolebljivim uverenjem da se ono što je oduzeto silom može vratiti samo silom.

Nakon izbijanja oslobodilačke revolucije, nemilosrdni francuski kolonijalni režim pokušao je da je uguši u začetku. Njegova politika ubrzo je pređena u represiju i osvetu, oslanjajući se u velikoj meri na brutalnost, torturu, masovno istrebljenje, razaranje sela i zaselaka i izolaciju stanovništva, u očajničkom pokušaju da ugasi plamen revolucije.

Uprkos pokušajima kolonijalnog režima da uzvrati i naporima da proda iluziju pobede, alžirski narod je istrajao s izuzetnom hrabrošću. To je samo ojačalo njegovu odlučnost i rešenost da nastavi borbu na putu ka slobodi i nezavisnosti. Ovo istorijsko jedinstvo alžirskog naroda razbilo je tvrdnje kolonijalnog režima da je revolucija „samo izolovani ustanak“ i dokazalo je čitavom svetu da je blagoslovena oslobodilačka revolucija bila izbor naroda od kojeg nema povratka sve do postizanja pune nezavisnosti i nacionalnog suvereniteta.

Francuski kolonijalni režim shvatio je da ni surova vojna eskalacija protiv Alžiraca nije dovoljna da savlada njihovo duboko ukorenjeno uverenje u oružanu borbu. Zato je pribegao manevrima kako bi pokušao da ugasi plamen revolucije. General de Gol pozvao je na „mir hrabrih“ i izneo Konstantinski plan, koji je lažno predstavljao paket ekonomskih i društvenih reformi. Spolja je plan delovao kao ponuda smirivanja; u stvarnosti je težio da odvuče alžirski narod od njegovog vođstva i njegove revolucije.

Okupljanje alžirskog naroda oko Novembarske revolucije dalo je nacionalnoj borbi obnovljeni žar i sjaj. Ona je crpela snagu iz Kongresa u Soummamu 1956, koji je osvetlio put revolucije i predstavljao organizacioni, institucionalni i vojni preokret, pretvarajući je iz spontanog ustanka u strukturisan i sveobuhvatan pokret.

Revolucija je dobila dodatni zamah zahvaljujući rastućoj političkoj i diplomatskoj ulozi Privremene vlade, kao i njenom odjeku i uticaju na međunarodnoj sceni, što je ojačalo podršku i solidarnost s njom širom sveta. Zaista, njen rastući ugled doprineo je nezavisnosti mnogih kolonizovanih zemalja i ohrabrio oslobodilačke pokrete širom sveta da nastave svoje borbe.

Suočena s velikim vojnim i diplomatskim pobedama oslobodilačke revolucije, Francuska je bila primorana da sedne za pregovarački sto. Ti pregovori okončani su potpisivanjem Evijanskih sporazuma. Sporazumi su konačno formalizovali povratak alžirskog suvereniteta i postizanje teritorijalnog jedinstva, a nezavisnost je proglašena 5. jula 1962.

Dok obeležavamo ovu dragocenu godišnjicu, naša dužnost nas poziva da čuvamo nasleđe koje su nam poverili naši čestiti šehidi i da crpimo inspiraciju iz vrednosti Novembra u izgradnji Novog i Pobedničkog Alžira i jačanju njegovog ponosa, dostojanstva i ugleda.

Živeo Alžir.

Slava i večnost našim hrabrim šehidima.

Ako želite, mogu isti tekst da dam i ćirilicom.